Peto pismo

Draga Kristina!
Pribojavam se da ti već dosađujem. Napisah ti četiri pisma, a ti mi ne odgovaraš.
Nadam se da nemaš vremena.
Možda prebrzo pišem.
Zanima me što misliš o dosadašnjim temama.

Zazivanja ili oslovljavanja

• Tata! – vičem iz kuhinje.
• Daaaaa! – uzvikuje on iz dnevnog boravka. Glas mu je prigušen televizijskom bukom.
• Imaš 50 kuna? – vičem.
• Pitaj mamu! – krikne on i nastavi pasti oči na krasnim ljepoticama RTL-ove Shopping kraljice.
  Sad razumijete što znači izraz zajednička bračna imovina.
• Mamaaaaaa! – nastavljam vikati, ne pomišljajući ni na trenutak da izađem iz kuhinje gdje grickam kekse.
• A kaj ‘oćeš! – čujem oštar glas svoje majke negdje izvana.
  To su intimni, svima znani, obiteljski načini zazivanja i protuzazivanja. U tome nema ničeg lošeg, zar ne? Za javne zazive rabimo naučene druge izraze koji su društveno prihvatljivi i odraz su naše pristojnosti, da ne kažem kućnog odgoja u koji je teško povjerovati ako se ima na umu različitost koja se odvija među četiri obiteljska zida.
  Misli mi lutaju dok čekam majku da dođe u kuhinju te da joj objasnim što mi treba.

• Antonija! – dozivam.
• Da? – odgovara mi.
• Možeš li mi reći Ivanin broj?
  Antonija je susretljiva i ja nabadam po svom mobitelu zapisujući broj. Zahvaljujem joj. Ona odlazi…
• Antonija! – povisim glas, sjetivši se nečega.
• Daaa?! – čujem njen upitnousklični odgovor sa stubišta.
• Možemo li se sutra vidjeti?
  Sutradan ju čekam. Ljudi prolaze. Osluškujem. Mislim da poznajem njen korak. Čujem neki koji bi mogao biti njezin te ju zazivam imenom.
• EEEEEEEj! – odgovara ona uzlaznom intonacijom.
  Počinje me nervirati. Molim, reci, ovdje sam, izvoli… toliko je riječi koje logičnije prianjaju uz uspostavu dijaloga. Draže bi mi bilo da kaže ono tvrdo i otresito “šta je?!”, nego što moram slušati ovo siromaštvo. Ona je lijepa, ali i slijepa. Govor je naš najveći adut i moramo njime vladati bolje od drugih. Koliko ju poznajem, nijednom me nije oslovila imenom, nego s “ej!”. Ne kažem joj ništa. “Tko sam ja da ti sudim!” Bilo je ipak ugodno u njenom društvu.
  Kad smo se rastajali, učinio sam onu grešku koja je starijima znana, a počinje u ranim tridesetim.
• Ena! – povikao sam za njom. – Oprosti, htio sam reći – Antonija!
• Daaaaa?!